Kad tako prid zimu, more, si puno jada,
sve biži od tebe.
Ni viditi nideri gospodske kostime,
ni fine kapeline.
Sve èa je prisno, slabo i prez srca,
sad od tebe zebe.
I kad drivo od jarboli i pinuni puca,
samo junaki, kin delo ni parada,
biju se s tobon, prez straha od vitra, dažda i grada.

Sve su jahte se skrile, svih je športisti nestalo,
plaže su prazne, pusto i golo je žalo.
Sad samo putuju mornarske bracere,
muèno prolaze kroz dažde I nevere.
Za malo palente, za ridak šoldin,
rišaju na jugo, podnose grbin.

Kad jugo zakuha, more grede sve bliže,
visoko se diže, sve do vrtli dosiže.
i meni postaje draže i milije,
kad šumi prez mira i daž po njen lije.
Kraj mora i na moru ostaju tad samo njegovi
i ja bin rad biti sad s ocon na provi
da èujen mu glas, kako zapovida i psuje.
Lip je život samo ontar, kad se prez straha žrtvuje.

Mate Balota

13.12.2008.: 330