Svi mi govore da nisan fin,
da nisan gospodin.
Oći u gradu gledaju moje kolete,
moje šiljare, brageše i jakete
i merkaju kako je vezana moja kravata
i vide, da moja kadina na uri ni od srebra ni zlata.
Te oštre oči vide, da mi je vajk pod nokton črno,
pak na me gledaju strno.
Ča ljudi mi je reklo, da mi je govor prosti i grub
i da ne spadan u drustvo, nego na sramotni stub.
I da ne smin se približiti višljoj kasti
i bolje bi bilo, da gren ovce pasti.
Ma lipa gospodo moja. skužajte jenu besidu,
vi ste hi čuda rekli, ke više od moje vridu.
U prostoj besidi je sve: ja san siromaški sin,
srce je moje samo siromaštvon bogato,
ko zazvoni u njemu, to je sjromaško klato.
Od jutra do mraka, prez laži i straha
duša mi piva pismu siromaha.
Zato nis fin, ni gospodin.
Da san drugači, van bin bija draži,
vi bite s namon za bankon sidili,
duge kušelje vodili, litre pili
i svitovali lipo: čini se i laži i pokaži
sve uno ča nisi. Ma kad bi miseci pasali,
a ja bin doša tamo. vi znate. na žicu,
i vidija kroz žicu, priko, suze na licu,
kako bi bilo, kad moji me ne bi poznali.
Mate Balota
28.02.2004.
Poezija