kosti su mu umorne
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.
I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle draèa u srcu
i plamena na rukama.
I sam samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamraèenom puèinom,
i komu da se potuži?
Ta njega niko ne sluša,
ni braæa koja lutaju.
O Bože, žeže tvoja rijeè
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.
Ta besjeda je lomaèa
i dužan sam je viknuti,
ili æu glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova!
O Bože, tek da dovrši
peèalno ovo lutanje
pod svodom koji ne èuje.
Jer meni treba moæna rijeè,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.
Gorak je vijenac pelina,
mraèan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je muèno biti slab,
jer mi je muèno biti sam
( kad bih mogao biti jak,
kad bih mogo biti drag),
no muèno je, najmuènije
biti veæ star, a tako mlad!

Tin Ujeviæ

02.01.2011.: 1170